IT prekvalifikacija u Srbiji - testiranje, obuka i realna očekivanja

Veliki broj ljudi u Srbiji poslednjih godina pokušava da pronađe svoje mesto u informaciono-tehnološkom sektoru. Jedan od najzvučnijih državnih projekata u ovoj oblasti jeste kratkoročni pilot program obuke za IT prekvalifikaciju, osmišljen sa ciljem da brzo poveća ponudu talenata na tržištu rada. Projekat finansira Vlada Republike Srbije u saradnji sa Programom Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP), a sastoji se iz dve faze. U prvoj pilot fazi učestvovalo je 100 polaznika i četiri organizatora obuka, dok je u drugoj fazi planirano uključivanje još 900 polaznika. Ipak, ono što je izazvalo najveću pažnju i polemiku jeste proces selekcije, pre svega online testiranje koje je za mnoge predstavljalo neočekivano zahtevno iskustvo.

Kako je sve počelo - prijava i prvi krug

Konkurs za prijavu privukao je oko 12.000 kandidata, što svedoči o ogromnoj zainteresovanosti za IT obrazovanje i mogućnost prekvalifikacije. Međutim, već u startu je bilo jasno da će konkurencija biti izuzetno oštra - broj mesta za obuku značajno je manji od broja prijavljenih. Nakon završetka prijave, kandidatima je elektronskom poštom stiglo uputstvo sa vezom za online testiranje, koje je bilo prvi i presudan filter. Prema rečima učesnika, testiranje nije bilo nimalo naivno, i zahtevalo je punu koncentraciju, logiku i brzinu.

Većina kandidata isticala je da su primeri zadataka, objavljeni na zvaničnom sajtu, delovali veoma zahtevno. Neki su se pripremali samostalno, ponavljajući osnove programiranja, dok su drugi test posmatrali kao priliku da procene svoje analitičke veštine. Ipak, nijedno predznanje iz IT-ja nije bilo neophodno - test je bio koncipiran tako da ispituje kognitivne sposobnosti, a ne stručno znanje.

Struktura online testa - šta je čekalo kandidate

Sam test se sastojao iz nekoliko celina, od kojih je svaka bila vremenski ograničena. Prvi deo bio je engleski jezik, koji je imao eliminacioni karakter. Sadržao je dvadeset pitanja, a prolazni prag bio je postavljen na određeni broj bodova. Iako su mnogi smatrali da je test iz engleskog relativno lak, upravo je on presudno odlučivao o sudbini kandidata - ukoliko se ne pređe prag, dalji testovi se nisu ni vrednovali.

Sledili su numerički nizovi (ARR), gde je trebalo uočiti obrazac i odrediti sledeći broj u nizu. Vremenski pritisak bio je ogroman - za tridesetak zadataka na raspolaganju je bilo svega petnaest minuta, što je značilo da za svaki niz kandidat ima tek tridesetak sekundi. Mnogi su priznali da im je baš ovaj deo testa bio najteži, jer je zahtevao brzo prepoznavanje šablona, a neki nizovi su bili gotovo nemogući za rešavanje u datom roku. Zato je većina učesnika bila skeptična da iko može uraditi sve zadatke - čak su i organizatori naglasili da gotovo nijedan kandidat ne završi ceo blok.

Deo pod nazivom AL4D - sinonimi i antonimi sadržao je čak osamdeset pitanja, svako vredno po jedan bod. Za razliku od numeričkih nizova, ovde je presudno bilo bogatstvo rečnika i sposobnost brzog prepoznavanja značenja reči. Zatim je usledio test sa tvrdnjama (TVRD), gde su se za svaku situaciju birala tri odgovora: najbolje, drugo najbolje i najgore rešenje. Ovaj format je bio posebno zbunjujuć, jer su se kandidati pitali po kom kriterijumu se uopšte rangiraju međurešenja.

Sledeći izazov bio je test odnosa između pojmova (ALF7NL), tipa „nebo - plavo, trava - ?“. Za mnoge je baš ovaj deo bio najintuitivniji, ali su negativni poeni unosili dodatnu dozu opreza. Zatim je dolazio test sa kutijama i simbolima (PS), gde je trebalo pronaći figuru koja nedostaje, a potom i TRIG - zadaci sa brojevima i uslovima poput „najveći levo, najmanji na kraju“. Ovde je maksimalan broj bodova bio 40, mada su mnogi primetili da je kod njih pisalo 42, što je dodatno zbunjivalo.

Posebno zanimljiv bio je test imena (ONET) - trebalo je uporediti da li su imena ispisana isto s leve i desne strane, pri čemu je ukupno bilo devedeset bodova. Na kraju se nalazio SWAPSM, gde su se rotirali članovi niza brojeva. Većina kandidata se složila da je najveći pritisak bio kod testova sa negativnim poenima, jer je greška direktno umanjivala ukupan broj bodova.

Radna memorija, perceptivna brzina i psihološki profil

Osim klasičnih testova sposobnosti, procenjivane su i kognitivne karakteristike: deduktivno rezonovanje, induktivno zaključivanje, vizuelizacija, matematičko rezonovanje i brzina zatvaranja percepta. Sve su to bili numerički rezultati izraženi u procentima u odnosu na najbolje rangiranog kandidata. Paralelno sa tim, obrađivani su i podaci o interesovanjima (RIASEC model), radnim vrednostima i radnim stilovima. Mnoge je iznenadilo što stavke poput savesnost, tolerancija na stres, samokontrola, inicijativa, saradnja, briga za druge, liderstvo i slične, imaju značajan uticaj na konačni plasman.

Upitnik ličnosti koji se nalazio pri samom kraju testa - baš kada su svi bili iscrpljeni - sadržao je 144 pitanja i imao je za cilj da proceni psihološki profil. Pitanja su bila postavljena tako da se često ponavljaju, ali samo malo drugačije formulisana. Ideja je bila da se kandidatu smanji mogućnost svesnog prilagođavanja odgovora i da se dobiju što iskreniji rezultati. Međutim, mnogi su postali skeptični, smatrajući da su odgovori na ta pitanja suviše crno-beli i da ne odražavaju realnu kompleksnost ličnosti.

Rezultati i rang lista - šok, razočaranje i retka slavlja

Nakon završetka testiranja, kandidati su dobili sirove brojeve bodova po pojedinačnim testovima, ali rang lista koja je usledila donela je mnogo više uzbuđenja. Konačni plasman nije bio izražen u apsolutnim bodovima, već u procentima u odnosu na onoga ko je bio najbolji. Tako je prvi na listi imao 100%, a svi ostali su bili rangirani u odnosu na njega. U prvi krug drugog testiranja ušlo je 2000 najbolje plasiranih kandidata, ali su već tada počele sumnje u transparentnost - kako je moguće da neko ima 100% kada je zvanično saopšteno da je gotovo nemoguće rešiti sve zadatke?

Mnogi su izrazili nevericu videvši da su se našli na 3000., 4000., pa i 5000. mestu iako su imali solidne rezultate na testovima. Drugi su pak bili prijatno iznenađeni, ali su brzo shvatili da je i to tek početak - sledeći korak bio je odabir škole i drugi krug selekcije.

Drugi krug - ponuda kurseva i nova borba

Kandidati koji su prošli prvu fazu dobili su priliku da izaberu tri želje među ponuđenim školama i programskim jezicima: Java, JavaScript, PHP, .NET i C. Međutim, geografska raspodela mesta izazvala je buru negodovanja. Iako je prvobitno najavljivano 900 polaznika, naknadno je broj mesta smanjen na 700, pri čemu je čak 490 mesta opredeljeno za Beograd, dok su gradovi poput Niša, Novog Sada, Čačka, Valjeva, Subotice i Zrenjanina dobili simbolične kvote. Ovakva distribucija mnogima je delovala kao unapred osmišljena privilegija prestonice i još jedan dokaz da se državni projekti ne sprovode ravnomerno.

Škole koje su izvodile obuku bile su pretežno državni fakulteti i privatne visoke škole: Elektrotehnički fakultet, Fakultet organizacionih nauka, Škola računara, CET, SEEICT, Link grupa, Univerzitet Metropolitan, Fakultet tehničkih nauka u Čačku, Vojvođanski klaster naprednih tehnologija i Niški klaster naprednih tehnologija. Svaka od njih imala je autonomiju da organizuje drugi krug selekcije: testiranje iz logike, digitalne pismenosti, intervjue, a u nekim slučajevima i motivacione testove.

Iskustva sa drugog kruga - intervjui, testovi i ugovori

Oni koji su se našli na spisku za drugi krug opisivali su dodatne testove kao prilično neobične. Na primer, na jednom fakultetu test je sadržao pitanja poput logičkih mozgalica i zadataka iz „digitalne pismenosti“ koji su se više ticali opšteg snalaženja nego programerskih veština. Intervjui su se fokusirali na motivaciju i spremnost da se potpuno posveti intenzivnoj obuci, a mnogi su bili pitani i da li su spremni da potpišu ugovor koji ih obavezuje na povraćaj cele sume kursa (oko 2000 evra) ukoliko odustanu pre kraja ili ne završe program. Ta stavka je odbila veliki broj potencijalnih polaznika, posebno one koji su bili zaposleni i nisu mogli da priušte takav rizik.

Posebno je zanimljivo bilo iskustvo sa jednog poznatog beogradskog fakulteta gde je praksa bila integrisana u program i gde su polaznici radili na stvarnim projektima pod mentorstvom iskusnih inženjera. Takva praksa se opisivala kao izuzetno korisna, ali je dostupna samo manjem broju odabranih. U većini slučajeva, međutim, praksa je bila ograničena, a privreda nije pokazivala spremnost da apsorbuje novajlije sa tek stečenim osnovnim znanjem.

Koliko traje obuka i da li je dovoljna za posao?

Zvanična najava govorila je o 250 časova obuke i 160 časova prakse, uz dodatnih 250 časova samostalnog rada. Obuka je trebalo da traje od tri do šest meseci. Međutim, gotovo svi učesnici diskusija bili su saglasni - programiranje se ne može naučiti za tako kratko vreme, naročito ne od totalnog početnika. Čak i osnove JavaScript-a ili Jave zahtevaju više meseci posvećenog rada, a objektno orijentisani koncepti i rad sa frejmvorcima zahtevaju duboko razumevanje koje se ne stiče na brzim kursevima.

Svedočenja polaznika sličnih državnih programa govorila su da su kursevi često preambiciozni i da se teme preleću bez dubljeg razumevanja. Oni koji su imali predznanje prolazili su lakše, dok su potpuni početnici uglavnom bili izgubljeni. Praksa nakon kursa, iako obećana, neretko je ostajala samo mrtvo slovo na papiru. Poslodavci, sa druge strane, traže znanje i iskustvo koje se meri godinama, a ne mesecima.

Skepticizam i optužbe - nameštanje i pranje novca?

Na forumima i u komentarima često su se mogli pročitati stavovi da je ceo program „čisto zamlaćivanje naroda“ i da najviše koristi donosi odabranim privatnim školama. Tvrdilo se da država po polazniku plaća i do 1500 evra, te da se značajna sredstva slivaju u džepove izvođača obuka. Takođe, neki su sumnjali da je sȃmo testiranje namešteno, jer su se na rang listama pojavljivali rezultati od 100% iako je bilo jasno da niko nije mogao rešiti sve zadatke u zadatom vremenu. Ove optužbe nikada nisu zvanično potvrđene, ali su dodatno narušile poverenje.

Dodatnu dozu sumnje unela je i činjenica da su se pravila menjala u hodu - od kvota za gradove, preko rokova za slanje želja, do smanjenja ukupnog broja mesta. Kandidati su se žalili na neažurnost, a pojedini mejlovi sa upitnicima su završavali u spam folderu, što je mnoge koštalo prolaska u drugi krug. I pored svega, bilo je i onih koji su iskreno verovali u ideju i nadali se boljitku.

Šta posle testa - samostalno učenje kao realna alternativa

Bez obzira na to da li su prošli ili ne, mnogi su odlučili da nastave da samostalno uče programiranje. Uz pomoć besplatnih onlajn platformi, knjiga i drugih resursa, shvatili su da je put do prvog posla u IT-ju dug, ali ne i nemoguć. Iskusni programeri često ističu da je za dostizanje juniorskog nivoa potrebno barem godinu dana intenzivnog rada, po mogućstvu sa mentorom i konkretnim projektima. Kursevi, bilo državni ili privatni, mogu dati dobru osnovu, ali su samo početna kapija - dalje se sve svodi na samodisciplinu i upornost.

Neki su se opredelili za frontend tehnologije (HTML, CSS, JavaScript), drugi za backend (Python, Java, .NET), a bilo je i onih koji su krenuli putem mobilnog razvoja. Saveti iskusnijih bili su da se ne juri za popularnim jezicima, već da se izabere onaj koji odgovara ličnim afinitetima i tržišnim potrebama. Važno je i znati da se prvi angažmani često nalaze preko frilens platformi, gde portfolio govori više od diplome.

Zaključak - prekvalifikacija kao šansa i opomena

Program IT prekvalifikacije u Srbiji pokrenuo je lavinu interesovanja i nade, ali i otkrio brojne slabosti u načinu na koji država planira i sprovodi obrazovne projekte. Dok jedni hvale ideju jer pruža priliku onima koji su se ranije opredelili za drugu profesiju, drugi je vide kao još jednu u nizu marketinških kampanja koje ne donose suštinsku promenu. Istina je, kao i obično, negde između - kvalitetna prekvalifikacija je moguća samo ako se obezbedi dovoljno vremena, kvalitetna praksa i podrška mentorā. Bez toga, i najbolji testovi na svetu neće napraviti razliku.

Bez obzira na ishod, testiranje je za mnoge bilo dragoceno iskustvo koje im je pokazalo gde su im jake, a gde slabe strane. Oni koji nisu prošli, dobili su podsticaj da se posvete samostalnom učenju i izgrade karijeru na drugačiji način. A oni koji su upali u program, suočiće se sa još ozbiljnijim izazovom - da u kratkom roku usvoje ogromnu količinu znanja i dokažu da su zaista dorasli poslu programera. U svetu gde tehnologija napreduje munjevitom brzinom, želja za učenjem i prilagodljivost ostaju najvažnije osobine svakoga ko želi da uspe u IT sektoru.